Kao veoma važna grana fizikalne medicine i rehabilitacije, kineziterapija podrazumeva primenu pokreta u cilju oporavka dela tela ili organizma u celini. Sama reč kinesis znači pokret.

Kineziterapija ima značajnu preventivnu ulogu u doba rasta i razvoja organizma, u cilju pravilnog formiranja skeleta i mišića, ali i kasnije u zrelom dobu radi očuvanja mišićne mase i strukture kostiju. Neophodna je i za dobro funkcionisanje kardiovaskularnog sistema, disanja i organizma u celini.

Terapijska uloga kineziterapije

Kineziterapija znači primenu adekvatnih, osmišljenih vežbi, za svakog pacijenta posebno prema životnom dobu, problemu koji je akutan i prema opštem zdravstvenom stanju pacijenta. Neophodna je nakon koštanomišićnih povreda, dugih imobilizacija, nakon operacija, kod hroničnih reumatičnih bolesti, nakon oštećenja centralnog nervnog sistema (mozdani udar, MS, infektivna obolenja, autoimuna) ili kod lezija perifernog nervnog sistema (pareze ili paralize ruku ili nogu, npr. viseća šaka, petlov hod, ali i kod obolenja nerava lica, n.facijalisa.

Kineziterapija je neophodna i kod posebnih stanja u ginekologiji (vežbe karličnog dna), u vaskularnoj patologiji – posebne vežbe za cirkulaciju i dozirane šetnje, kao i nakon infarkta srca ili operacija – vežbe disanja, šetnje i posebno vežbe za gornje extremitete.

Individualni pristup u lečenju i rehabilitaciji

Kao lekar fizijatar sa dugogodišnjim iskustvom dr Dušica Stefanović je sa timom svojih fizioterapeta, pomogla mnogim pacijentima, primenjujući individualni pristup u lečenju i rehabilitaciji svojih pacijenata.

Fizikalna medicina i rehabilitacija zadiru u sve grane medicine i podrazumevaju primenu niza agenasa koji utiču na poboljšanje lokalnog stanja odgovarajućeg dela tela, a samim tim i na opšte stanje organizma. Bez obzira na to da li se u fizikalnoj medicini tretira postraumatsko stanje, povređeni deo tela, ili se tretiraju hronični problem vezani recimo za kičmu, vrat, rame ili bilo koji drugi segment, uvek se u jednom momentu radi kineziterapija – ponekad samostalno, ali najčešće udružena sa drugim fizikalnim procedurama.

Holistički pristup

Organizam, ljudsko telo je jedinstvena celina Može se reći da je ovo holistički pristup medicini. Telo nije samo šaka ili vrat koji bole. Sve su to delovi tela, sve je povezano, i upravo tako i posmatramo svaki problem. Kada je izgubljena određena funkcija, to će se odraziti i na ceo organizam – od našeg fizičkog tela, do psihe. Kineziologija i jeste nauka koja radi na svakom aspektu zdravlja: fizičkom, psihičkom, emocionalnom.

Kineziologija se bazira na tri naučne grane: anatomiji, fiziologiji i biomehanici.

Anatomski gledano, naš nosilac svega kroz život je skelet. Na njemu se nalaze mišići, fascije i vezivna tkiva koja sve to zajedno povezuju u celinu. A unutar tog “omotača” su svi vitalni organi . Zato je važno posmatrati sveukupan organizam. Neko može da ima hronični problem sa vratnom kičmom, a da se ispostavi da je uzrok negde u lumbalnoj kičmi. Neko ima bolove u donjem delu ruke i šake, a tokom pregleda se utvrdi da je problem u vratu..

Svaki pokret počinje u centralnom nervnom sistemu od ideje, zamisli i preko niza refleksnih puteva dolazi se do mišića, tetiva i konačno akcije – pokreta.

Koje se tegobe tretiraju

Širok je spektar stanja i tegoba koje se mogu tretirati ovom metodom.

• Najčešća su posttraumatska stanja kao akutni problemi i hronični reumatizam. Kada je traumatologija u pitanju, zadatak je pre svega da rehabilitujemo deo tela koji je pretrpeo povredu. Rehabilitacija znači vraćanje na staro, vraćanje onoga što je izgubljeno usled povrede. Cilj nam je da ponovo uspostavimo funkciju pokreta, čime se, na kraju krajeva, vraća i neki izgubljeni socijalni aspekt života.
• Hronični problemi nam omogućavaju da možda bolje sagledamo povezanost svih segmenata našeg tela. Koji god deo tela da je bolan, ograničeno pokretan, dolazi do deformiteta zgloba, pa se samim tim on neadekvatno upotrebljava a okolno mišićno tkivo slabi i celo telo pati, jer se gubi kompletna funkcionalnost organizma manje ili više.

Anamneza

Pregled i uzimanje opsežne anamneze je prvi veoma važan korak, kao i u svim drugim granama medicine

Neophodno je da imamo uvid u kompletan zdravstveni karton pacijenta, po svim sistemima organa. Kada se problem definiše, postavi radna dijagnoza od strane lekara, uoče ograničenja, neurološki problemi ili nemogućnost izvršavanja određenih naloga, pristupa se uzimanju tzv funkcionalnog statusa pacijenta, koji podrazumeva merenje obima pokreta i manuelni test mišićne snage pa na osnovu svega se pravi plan vežbanja.

Tri vrste pokreta

U kineziterapiji postoje tri vrste pokreta.

• Postoji aktivna pokretljivost, i u tom slučaju podstičemo pacijenta da sam uradi koliko može.
• Druga vrsta je potpomognuti pokret, što znači da pacijent može da aktivira određeni deo tela, ali nepotpuno i ima pomoć terapeuta.
• Treći je pasivni pokret, koji može da se izvede samo uz pomoć druge osobe, fizioterapeuta. To znači da ne postoji nikakva aktivna pokretljivost dela tela, a pasivni pokret se izvodi kako bi se sprečilo da ukočenost dalje napreduje.

Tokom terapije važno je da je pacijent aktivno uključen, da postoji svesnost o samom pokretu i kretanju.

Biofidbek kontrola

Kakva god da je tegoba u pitanju, akcenat se stavlja na to da se ne radi mehanički pokret. Postoji takozvana biofidbek kontrola, posebno kod neuroloških pacijenata koji ne mogu da pokreću određeni deo tela, bilo zbog povrede, moždanog udara ili nekog drugog uzroka.

U tim slučajevima je doslo do “prekida”kontinuiteta refleksnog mehanizma i periferni deo tela, ruka ili noga su izgubili kontrolu viših cenatara i kao posledica je pareza ili paraliza određenog dela.

Pokret se tada stimuliše strujom ili podražajem rukom terapeuta da bi se izazvao pokret, ali istovremeno kažemo pacijentu da razmišlja o tome kako izvodi pokret.

Upravo to je biofidbek kontrola. Sve se radi postepeno, sa strpljenjem a dokazano je da nervne ćelije imaju sposobnosti regeneracije i uspostavljanja novih neurosinaptičkih puteva. Najvažniji period u neurorehabilitaciji je prvih 6 meseci.

Doziranje terapije

Najvažniji segment kineziterapije je kao i kod medikamenata – DOZIRANJE.

Mnogo zavisi od životne dobi pacijenta, kao i drugih stanja koja se moraju uzeti u obzir. Važno je, recimo, da znamo da li pacijent ima povišen pritisak, tahikardiju, kakvo je stanje pluća, i još mnogo drugih faktora. Naravno, i u ovim slučajevima je kineziterapiju moguće primeniti, ali na osnovu stanja ćemo tačno odrediti koji pokreti dolaze u obzir i koja su ograničenja. Recimo, kada su u pitanju postoperativna i postinfarktna stanja, šetnja u određenom ritmu je nešto što je obavezan deo rehabilitacije. Isto tako, kada je u pitanju, na primer, osteoporoza, vežbe su neophodne, posebno za jačanje mišića koji čuvaju kičmu.

Sve zavisi od problema, pa se svakom mora pristupiti individualno. Sa najvećim oprezom radimo sa neurološkim pacijentima. Hronična bolest kao što je multiplaskleroza koja ima raznovrsne manifestacije, zahteva posebnu obazrivost. Tu se nikako ne sme prekoračiti doza, da se ne bi izazvala slabost i zamor, jer će terapija biti bez rezultata. Isto važi i za mnoge autoimune bolesti mišića kao što su: poliomizitis, dermatomiozitis, bolest centralnog motornog neurona i druge.

Koliko je tretmana potrebno?

Koliko će tretmana biti potrebno zavisi od svakog pojedinačnog slučaja.

Posle mnogo godina iskustva mogu da kažem da tek negde posle 4-5 terapija mogu da procenim situaciju, ali nemoguće je dati precizan odgovor. Kao terapeuti gotovo uvek se susrećemo sa bolom koji pacijenta i dovede kod nas. Potrebno je stvoriti opuštenu atmosferu i međusobno poverenje. Ista dijagnoza kod dve različite osobe ne znači da će biti i ista brzina oporavka. Važno je ne požurivati stvari jer se brzinom ništa ne postiže. Zato smo uveli intervalne posete, nikako svakodnevne terapije, već najčešće svaki drugi dan. Organizam ima svoj prag zasićenosti, potrebno je da se sve slegne kako bi se postigao željeni efekat. Uvek je bolje ići lagano nego preforsirati telo, što može dovesti i do toga da se tegobe pojačaju.

U hroničnim obolenjima je potrebno korigovati posturu, očuvati ili popraviti balans, tonus i trofiku boljih, zdravijih, segmenata poboljšati, a definitivni problem učiniti što podnošljivijim za pacijenta.

Kineziterapija i prevencija

Zbog povoljnog uticaja na sve aspekte zdravlja, preporučuje se i kineziterapija u preventivne svrhe.

Od ranog detinjstva je neophodno da se podstiče pravilan rast i razvoj mišića i skeleta. Neretko su nam pacijenti deca koja imaju problema sa kičmom, ravna stopala i druge tegobe. Zato je potrebno uvesti vežbe što ranije. Ponekad dolaze mladi zbog takozvanog insuficijentnog držanja, sa izbačenim stomakom, ugnutim leđima. Utvrdi se da nema krivine na kičmi, zglobovi su u redu, pa na takvo stanje možemo da utičemo vežbama, kako se ne bi pojavile deformacije tokom rasta. U svakom uzrastu se mogu izvoditi pravilno odabrane vežbe kineziterapije jer se njima utiče kako na mićićno-koštani sistem tako i na srce, pluća, na sve ćelije organizma.

Kao zakljucak bih podvukla da je i u ovom načinu lečenja najznačajniji faktor za uspešnost i krajnji rezultat, timski rad gde su pacijent ,fizioterapeut i lekar, ravnopravni i gde svako ima svoju ulogu.